Архива за 21. новембар 2014.

Izvor: NOVOSTI
Narod ništa ne zaboravlja!
Arčibald Rajs | 20. novembar 2014. 18:46 | Komentara: 0
Princ Srbije vrlo mlad na pleća primio breme velikog rata. Ostao na albanskoj obali dok poslednji vojnik nije prošao

Regent Aleksandar sa vojvodama na Kajmakčalanu
PETAR I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da poznajemo ovog velikog patriotu, koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je oživela sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.
Mi imamo u Švajcarskoj jednu patriotsku pesmu, spevanu u jednom kritičnom času po zemlju koja kaže: „Sinovi će biti dostojni otaca, razvijte se zastave, razvijte se zastave!“ Sin je bio dostojan oca i, u njegovoj ruci, zastava se mogla gordo viti! Aleksandar Karađorđević bio je princ-vojnik koji se, ni u jednom času, nije hteo odvojiti od svoje vojske i koji je delio sa njom sve patnje, sve bede, ali takođe i sve slave. U ovom ratu koji je digao tolike narode jedne protiv drugih, bila su samo dva šefa države koji su tako radili: princ-regent Srbije Aleksandar i kralj Belgijanaca Alber. Istorija, a naročito narod to neće zaboraviti.
Princ Aleksandar bio je vrlo mlad kad je celo breme odgovornosti jednog rata, kakav svet nije još nikad video, primio na svoja pleća. Ovaj mladi suveren hrabro ga je uzeo na sebe i do kraja nije klonuo. Očeličen već u balkanskim ratovima, ovaj mladić u 26. godini imao je iskustvo jednog starca. On je prošao kroz sve nesreće, ali to ga nije učinilo ogorčenim nego sažaljivim prema nesreći drugih.
NA PRVOJ LINIJI Najpre u Valjevu, zatim u Kragujevcu i, najzad, u Solunu, princ Aleksandar ostao je u Glavnom štabu sa kojim je svakodnevno sarađivao. Ali on se nije zadovoljavao da tako prati iz pozadine operacije. On je stalno odlazio od Valjeva na front, u prvu liniju, da se na licu mesta uveri o svemu. Na Solunskom frontu on je delio svoje vreme između fronta i Glavnog štaba u Solunu. U ovoj poslednjoj varoši on je živeo u vili jednog bogatog jevrejskog trgovca u ulici Misraki, vili nameštenoj sa groznim ukusom.
Na frontu je princ Aleksandar imao svoju malu kuću – koja je bila škola – u Baču i svoju kolibu na položajima Jelaka, položajima koje je bombardovao neprijatelj. Najzad, pre poslednje ofanzive, engleski general Majli poklonio mu je jednu drvenu kolonijalnu baraku, zvanu „bengalo“, koju je preneo u Bukovik, na podnožju Kajmakčalana, i tu se smestio zajedno sa Glavnim štabom. Pešice i na konju, mogli ste sresti princa Aleksandra svuda na položajima. Većinom ga je pratio samo jedan njegov ordonans-oficir Trifunović, Aca Dimitrijević, Trifunac, Boško Čolak-Antić ili Damjanović.
Regent Aleksandar dao je svojim vojnicima najbolji primer hrabrosti. Neprežaljeni Ogist Bop, francuski ministar za vreme povlačenja kroz Albaniju, dao je o tome sliku jednostavnu ali jedinstvene veličine u svom delu: „Sa srpskom vladom“. Neka mi bude dozvoljeno da ga ovde citiram:
„Na plaži (u Medovi), usred gomile koja vrvi, između zavežljaja materijala koje francuski mornari nastoje do poslednjeg časa da evakuišu, kralj i regent sede na sanducima. Iz svoje barke admiral Trubridž naredio je da im se donesu stolice i duga tri sata oni su ostali tamo, pričajući. O čemu su razgovarali? Šta razmišljaju u svojim dugim ćutanjima, rečitijim od reči? Najposle, torpiljer je spreman i kralj se može ukrcati.
Svi su brodovi otišli, ali regent je ostao na albanskoj obali. Jedan deo njegove vojske još je u opasnosti; on ne napušta svoje poslednje vojnike koji idu putem prema Draču; njihova sudbina biće i njegova.
On prolazi, miran, usred njih; njihova iskušenja ublažava njegova pojava; njihova surova rezignacija očeličava njegovu hrabrost. Bolujući još od posledica jedne operacije koju je morao izdržati nekoliko dana pre napuštanja Skadra, on se teško drži na konju; katkad dopušta da ga nose. Jednostavno, plemenito, on prati svoju vojsku na njenoj Kalvariji“.
„HOTEL“ NA JELAKU Imao sam čast i uživanje da budem na frontu često zajedno sa princom-regentom Aleksandrom i on mi je rekao da smatram njegov logor u Jelaku kao „svoj hotel“, ako tuda budem prolazio. Svaki put našao sam ga orna, jednostavnog, dobrog druga.
Uloga princa Aleksandra prema saveznicima Srbije nije bila uvek laka, naprotiv. U više mahova, govorio sam o antipatiji, čak o otvorenom neprijateljstvu na koje je nailazio Solunski front kod izvesnih saveznika. Princ-regent je bio primoran da se neumorno bori da bi se dobilo bar što je najnužnije da se može održati front i, eventualno, da se može napredovati.
Vrlo slabo podržavan u svom naporu za propagandu i objašnjenje srpske stvari od strane krfske vlade, žalio sam se jednog dana princu Aleksandru, govoreći mu da sam donekle obeshrabren da se borim ne protiv neprijatelja nego protiv inercije prijatelja koji mene podržavaju.
„Jadni moj prijatelju“, kazao mi je princ, „ja radim samo to i radiću to celog svoga života. Svi moji neprijatelji zajedno nisu mi učinili ni polovinu neprijatnosti koliko su mi ih stvorili moji prijatelji“.
Ali, regent je imao muško srce. I on je usvojio devizu francuskog „poalia“: „Savladaćemo ih“, i on ih je savladao. Eto kakva su bila dva velika srpska ratna šefa, duhovni šef Petar I i stvarni šef princ-regent Aleksandar. Oni su bili dostojni naslednici velikih srpskih kraljeva iz Srednjeg veka.
Kraj