16.4.2020

Св. Никита Исповедник, Св. Павле Невољник, Св. муч. Улпијан - Велики четвртак

Св. Никита Исповедник

Рођен у Витинији, у граду Кесарији. Отац његов Филарет, лишивши се своје супруге, замонаши се, те Никита оста код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке оде у манастир Мидикијски, где га игуман Никифор постриже за монаха, а после седам година труда и подвига рукоположи га патријарх Тарасије за јеромонаха. По смрти Никифора и Никитиног верног друга Атанасија, братство изабра Никиту, и преко воље овога, за игумана. Беше св. Никита светао пример живота и подвига братији својој кроз дуг низ година. Али кад се зацари Лав V Јерменин, после благочестиве Ирине и правоверних царева Никифора и Михаила, распали се опет иконоборска јерес. Цар збаци патријарха Никифора и посла га на заточење, а на његово место уздиже некаквога јеретика Теодота Каситера, човека нечиста живота. И Никита би затворен и мучен, но не поколеба се у Православљу. Превођен би из тамнице у тамницу, и мучен глађу и жеђу, мразом и знојем и поругањем. Али он се не даде поколебати. Нарочито му досађиваше неки Никола с подсмехом и поругом. Но једне ноћи јави се Николи његов умрли отац на сну и прекорно му рече: „одступи од слуге Божјега!" И од тога часа Никола се покаја те не само не досађиваше више светитељу него и друге одвраћаше да му не досађују. Када злом смрћу погибе Лав Јерменин, царство преузе правоверни цар Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено место близу Цариграда, где у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје последње дане земнога живота. Сотвори многа чудеса молитвом за време живота. А када умре, пренеше му тело у његов манастир. И при том спроводу многи болесници дотакоше се тела његова и бише исцељени. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и друга му Атанасија. Упокоји се овај велики јерарх 824. год.
 
Св. Павле Невољник

Рус по рођењу. У младости заробљен од Турака. Не хотећи издати веру Христову и потурчити се, би мучен и посечен у Цариграду 1683 год.
 
Св. муч. Улпијан

Младић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана, мучитеља св. Амфијана (2 април). Најзад завезан у врећу, заједно са једним псом и змијом, и бачен у море. Пострада и прослави се 306 год.
 
Песма из Пролога
 
„Ја ране Господа на свом телу носим
И само се Крстом Господњим поносим!"
Тако рече Павле, апостол избрани,
Њему следоваху чете покајани',
Чете покајаних што примише ране
И у муци многе проведоше дане,
Ради Живог Христа, Спаса и Господа,
К'о и свети Павле, апостол народâ.
И Никита дивни крст тежак понесе,
Муке и поругу за Христа поднесе.
У трошноме телу дух ка' од челика
У Никите светог, храброг мученика.
Он цара победи и царства надживе,
За то му се земља и небеса диве.
Сада славом венчан међу ангелима
Он помаже свима за Крст гоњенима.
Његова молитва пред Бога узлази,
И његова помоћ на земљу силази.
 
 
РАСУЂИВАЊЕ

„Очекујем себи хиљаду смрти," овако је писао св. Атанасије Велики својој пастви у Мисиру за време страшне аријанске јереси. Овако може рећи о себи сваки духован човек, који је духом прогледао и видео мрежу, у којој се свака душа људска налази у овоме свету. Што год је један човек духовнији, то је та мрежа гушћа. Тако је воља Божја: да се најдуховнији спасавају најтешњим путем. И сам Псалмопевац вели: многы скорбы праведнику. Но на крају крајева победа и слава припада праведнику. Само се треба наоружати вером и стрпљењем. Ко верује, тај и разуме своје страдање. Ко се оклопи стрпљењем, тај ће видети победу и славу. Ономе ко љуби Господа и најтешњи пут је довољно простран, и највеће муке — лако иго, и најљућа смрт — радост свадбена.
 
СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у Аду, н то:
1. како Он силази у Ад са силом великом, од које се Ад потреса;
2. како испред Његовог лица беже зли дуси, дотадањи господари Ада;
3. како се неописано радују Његовом доласку душе праведних праотаца и пророка.
 
БЕСЕДА

о великој жељи Божјој
Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4).
Бог хоће да се сви људи спасу — зато Господ Исус сиђе у Ад, да спасе и оне који живеше на земљи пре Његовог доласка. Јер да Он не сиђе у Ад, огроман број праведних душа пропао би за навек. И још: да Он не сиђе у Ад, главни стан злобе против Бога и човечјег рода остао би неразорен. Та два разлога, дакле, побудише Христа Жизнодавца да се душом спусти у Ад — прво: да разори гнездо адских сила, и друго: да изведе из Ада у Рај душе праотаца, пророка, праведника и праведница, који испунише стари закон Божји и тиме угодише Богу. Пре него што се сатана довољно зарадова гледајући Христа понижена и на крсту умртвљена, Христос се појави, жив и свемоћан, усред Ада, главног стана сатанина. Каква неочекивана и ужасна новост за сатану! Три године он је плео замке против Христа на земљи, а Христос за три дана ево разорава царство његово и односи пребогати плен у виду роја праведничких душа.
Ти хоћеш да се сви људи спасу, о Господе. Спаси и нас молимо Ти се. Јер нема спасења ни спаситеља ван Тебе. У Тебе се Јединога надамо и Теби се Јединоме клањамо, Теби и Оцу и Духу Светоме, сада и вавек. Амин.

-

Велики Четвртак

Пред празник Пасхе, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тијело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова" (Мат. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јов. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.

Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јов. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мат.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мат. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мат. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мат. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).

Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мар.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лука 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лука 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.