Архива за децембар, 2014
Preživeli smo mnoge diktature, pa ćemo i ovu demokratsku
Aleksandar Karađorđević prvi put priča o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije…
Piše Veljko Miladinović, foto Igor Pavićević
Na početku razgovora podsetili smo prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića da je ove godine prošlo tačno 25 godina od kada su građani Jugoslavije mogli da čuju šta ima da kaže jedan Karađorđević. Podsetili smo ga na čuveni intervju u zagrebačkom magazinu Start 1989. godine. Pošto smo ga podsetili na taj veliki intervju koji je uzburkao socijalističku Jugoslaviju, rekli smo mu da bi bilo dobro da sada da jedan „takav“ intervju. Prestolonaslednik Aleksandar se nasmejao. I dao je intervju-retrospektivu ovog vremena provedenog u Srbiji, u kome prvi put govori o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije.
Sećate li se vašeg intervjua za Start iz 1989. Godine? Kako ste se osećali kada ste se prvi put obraćali narodu u svojoj državi? Da li se sećate kako su tada, uopšte, došli do vas?
Da, sećam se. Počelo je u Sloveniji 1989, kada su me prvi put intervjuisali za Mladinu i ponovo za Start u Hrvatskoj. To je započelo buduće kontakte, intervjue i komunikaciju sa Srbijom. Dok je padao komunizam u Rusiji dobijao sam mnogo faksova – to je bilo vreme faksova, kada nije bilo i-mejlova – od ljudi koji su želeli da se u bivšoj Jugoslaviji uspostavi demokratsko uređenje. Dobijao sam pozive da se uključim u demokratske procese. Uvek sam odgovarao da sam spreman da pomognem. I jedan od tih poziva je bio od jednog novinara koji me je pitao da li imam vremena da uradimo prvi intervju za jugoslovenske medije. Naravno da sam se obradovao. Bio je jako fin, ali je bilo i problema. On mi je izneo da narod plaća cenu komunizma, ali da je isto tako platio cenu za ono što je radio četnički pokret. Ja sam odgovorio da je demokratija najvažniji faktor, i da narod izabere šta želi. Osećao sam se dobro zbog otvaranja medija…
Široke mase ljudi u Srbiji su bile duboko ponižene potpisivanjem Trojnog pakta, bez obzira na bilo kakve razloge za to, i to nezadovoljstvo viđeno 27. marta bi eksplodiralo na ovaj ili onaj način, čak i bez bilo čije podrške. Pojam časti je tradicionalno duboko usađen u našem narodu
Mi smo imali jako dobre odnose i sa Jovankom Broz, iako se to ne zna. Ona je bila naša komšinica i vrlo interesantna žena. Bila je teško bolesna. Otišli smo prvi put 2002. godine kod nje u posetu, na čaj, i pričali smo skoro četiri sata
Dok sam živeo u inostranstvu, pomagao sam da se organizuju konferencije za pomoć ujedinjenoj opoziciji. Bile su tri konferencije i Đinđić je dolazio svaki put. On nije zaboravio to prijateljstvo, i tri do četiri dana nakon što je postao premijer, zvao me je i rekao: „Vratite se, čekam vas, i veliko vam hvala za pomoć koju ste nam pružili“
CEO TEKST U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA
KOJI JE NA KIOSCIMA OD 25. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU KOJE JE DOSTUPNO NA www.novinarnica.net/nedeljnik
Naredni broj Nedeljnika na kioscima u četvrtak 8.januara
Ове године навршило се сто година од избијања Првог светског рата. Наши савезници у тој светској катаклизми назвали су га Великим ратом за цивилизацију! Ми Срби сматрали смо га ратом за ослобођење и уједињење Срба и других јужних Словена. Нисмо га изазвали, нисмо му тежили, али смо као народ и као држава на напад одговорили онако како је требало и како смо морали!
Све државе и народи који су имали судбину да у том ратном вихору учествују, вољно или невољно, обележиле су сећање на те давне догађаје, давне временски, а блиске по последицама које и данас сносимо и живимо. И у Србији је учињен напор да се успомени и жртвама ода дужна пажња и признање. Да ли је учињено довољно можемо се слагати или не, али напор није споран, а верујемо ни жеља да потомци не доказују своју савремену штедљивост на захвалности прецима, нити намера да се њихов хероизам не уложи у сопствени политички и етички прагматизам.
Ипак, са великим жаљењем констатујемо да држава, на највишем и високом нивоу, није пропустила прилику да и овај пут демонстрира приврженост лошој традицији титоистичког наслеђа, која подразумева прећуткивање улоге и значаја Краља Петра Првог и Престолонаследника, потоњег краља Александра Првог. Говорити о биткама на Церу и Колубари, а не поменути великог и демократског владара Србије, онога коме су српски ратници положили и одржали заклетву, и прећутати главнокомандујућег те херојске војске, једноставно је непристојно! Треба подсетити да је у првој дефанзивној фази Колубарске битке, долазак старог краља Петра на бојиште у прве линије фронта имао одсудни значај за подизање, у том тренутку клонулог морала војске.
Понашати се увредљиво према њиховом праунуку и унуку, протоколарно га понижавати и оспоравати му право да положи венац током свечаности, не може се правдати потребама протокола. Протокол који налаже непристојност није протокол, то је танка и прозирна магла иза које се крије непоштовање саме свечаности, њеног смисла и садржаја. Да није у питању случајност, показао је и пример изложбе одржане у Краљевском двору 11. новембра, на дан примирја. Изложба под називом „Династија Карађорђевић у великом рату“ је била фантастично посећена, дошао је крем културне јавности, комплетан дипломатски кор, а нити један представник државе.
То се не ради у земљама које држе до себе, ни у народу који себе поштује!
Саопштење потписују:
Арх. Драгомир Ацовић, члан Крунског већа
Мр Душан Бабац, аутор и публициста, члан Крунског већа
Др Душан Т. Батаковић, историчар и дипломата, директор Балканолошког института САНУ и члан Крунског већа
Др Бранко Терзић, ађутант Њ.К.В. Престолонаследника Александра, члан Крунског већа
Академик Матија Бећковић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Aкадемик Душан Ковачевић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Академик Мирослав Гашић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Проф. др Павле Николић, професор Универзитета у Београду у пензији, члан Крунског савета
Проф. др Слободан Перовић, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Проф. др Драгољуб Кавран, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Доц др Чедомир Антић, историчар и публициста, члан Крунског савета
Др Милан Париводић, оснивач ФорИнвест, асистент на Правном факултету у Београду и члан Крунског савета
Адв. Ђорђе Ђуришић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Владан Живуловић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Предраг Марковић, књижевник и књижевни преводилац, члан Крунског савета
Проф. др Коста Чавошки, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског кабинета
Адв. Владимир М. Гајић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета
Г-дин Милорад Савићевић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета
Američki dokumentarac o srpskoj porodici
CNN nahvalio Karađorđeviće
Planeta06:56, 19.12.2014.
Izvor: Kurir
Autor: E.K.,Foto: Dragana Udovičić
Princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije
VAŠINGTON – Uticajni američki CNN napravio je kratkometražni dokumentarac o princu Aleksandru i princezi Katarini Karađorđević, navevši mnoge reči hvale za njih, ali i podsetivši na tešku sudbinu koju je ta porodica doživela od početka Drugog svetskog rata.
U intervjuu za CNN princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije, kad mu je vlada u Beogradu dozvolila da koristi kraljevske objekte koji su Karađorđevićima uzeti za vreme vladavine komunizma.
- Mislio sam da se nikad neću vratiti. Zaista jesam – priznao je princ Aleksandar.
Govor koji se pamti
DIRLJIV TRAG IZ SRPSKE ISTORIJE: Evo šta je kralj Petar poručio vojnicima pred Kolubarsku bitku!
Društvo20:15, 05.12.2014.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala
Foto: Wikipedia
Agonija je trajala dva meseca… u blatu, po mrazu, snegu i kiši… stalno na oprezu, stalno u rovu i pod neprijateljskom paljbom… bez sna i odmora… Kolubara 1914. godine… Ova dirljiva priča desila se upravo tada.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala. Austrougari su stigli do Kolubare, na bečkom drvoru već se slavila pobeda, a svetski mediji javljali su o propasti Srbije.
A onda je pred Kolubarsku bitku, ostareli kralj Petar sa oba svoja sina sišao u rov. Zabeleženo je da je ovo govor koji je održao iscrpljenoj i umornoj vojsci:
„Deco moja!
Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!
Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!
Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.
Ostali, napred!”
Reči narodnog „kralja Pere” odzvanjale su mnogo šire od blatnjavog rova. I, kao u bajci, učinile su nemoguće!
Preporođeni vojnici, odmoreni u skladu sa brilijantnim planom generala Mišića, nezaustavljivo su jurnuli na neprijatelja i potisnuli ga donoseći Srbiji pobedu o kojoj se i danas priča u vojnim školama širom sveta.
Nemačke novine su posle Kolubarske bitke pisale:
„Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja i iz Kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.”
(Dnevno/RTS)